Šišo

Opis

Perilla Frutescens ili Šišo je višegodišnja zeljasta začinska i lekovita biljka. Nije otporna na temperature ispod nule pa se na otvorenom uzgaja kao jednogodišnja biljka, iako uz određene uslove može preživeti i do -10°C. Pre svega ovu biljku ne treba mešati sa ukrasnom ili baštenskom koprivicom (Coleus). Iako su obe biljke deo porodice nana, pripadaju različitim rodovima, ali ljudi ih često mešaju zbog sličnog lista koji podseća na list koprive. Do nedavno nismo ni imali naziv za ovu biljku, ali sa popularizacijom japanske kulture i kuhinje preuzeli smo naziv Šišo, kao i mnoge druge zemlje. Šišo je važan deo savremene japanske i korejske kuhinje a prirodno stanište su mu i Kina i Indija. Biljka raste žbunasto i poraste do 60 cm u visinu i oko 30 cm u širinu. Postoji zeleni i crveni ili ljubičasti šišo. Aromu biljke je najbolje opisati kao kombinaciju cimeta, korijandera i citrusa, pa čak i bosiljka. Između zelenog i crvenog postoje male razlike u aromi ali u suštini je sličan ukus. Kupujete ljubičasti šišo.

Upotreba biljke je zaista široka. Biljka je jestiva cela osim korena. Iako je poreklom sa dalekog istoka, najbolje se uklapa uz hranu koja se koristi na našim prostorima. Mlade biljke, svež ili sušen list se mogu dodavati u salate, zelene i voćne. Sušen list se dodaje u mikseve čajeva. Svež list se koristi kao začin za meso sa roštilja, svinjetinu i ribu, a naročito tunjevinu. Seckan list se od voća naročito uklapa sa šljivom, tako da pretpostavljam da bi se mogao dodavati i u slatko od šljiva, a dobro ide i uz citruse i bobicasto voće. Uklapa se sa grilovanim ili prženim povrćem, kajganom i sa jogurtom. Od povrća i drugih namirnica dobro se slaže sa šargarepom, pirinčem, avokadom, krastavcima, paradajzom, pečurkama, đumbirom, susamom i testeninama. Koristi se i za spremanje sirupa i sokova, za to je naročito pogodan ljubičasti šišo. Sirupi i list se koriste i za koktele, popularni su šišo vodka (sa sirupom od šišoa) i šišo mohito (sa listom šišoa umesto lista nane). Suv mleveni list se može mešati sa šećerom, kristal ili u prahu i tako se dobija šišo šećer, koji se koristi za dezerte, a može se mešati i sa makom. Nezrele cvasti se koriste kao dodatak supama i čorbama, a stariji cvetovi se mogu pržiti i pohovati. Seme se koristi kao začin za turšije, izuzetan je za kisele krastavčiće.

Što se tiče lekovitih svojstava, tu je takođe široka primena u istočnoj narodnoj medicini. Sok iz lišća se spolja koristi za lečenje posekotina i rana. Interno se koristi za ublažavanje i lečenje astme, prehlada i nazeba, bronhitisa, mučnine, povraćanja, bolova u predelu abdomena, trovanja hranom i alergijskih reakcija, zatvora.. Interno se uglavnom koristi u obliku čajeva a zadnjih godina se u mnogim azijskim zemljama mogu naći komercijalni ekstrakti ove biljke kao prirodni lekovi protiv gripa, kašlja i alergija. Biljka ima izuzetna antibakterijska i antivirusna svojstva, jaku antioksidativnu aktivnost, što znači da sprečava oštećenja ćelija, hronične bolesti i usporava starenje. Deluje antiseptički i greje i opušta organizam. Sadrži do 1,3% eteričnih ulja. Trudnice bi trebale izbegavati ovu biljku.

Lako se uzgaja, seje se po površini supstrata u kontejnerima ili čašama i prekrije veoma tankim slojem zemlje, jer je seme sitno. Održava se vlažnost, a kad biljke malo porastu rasađuju se u veće saksije ili na otvoreno. Može se uzgajati u stanu kao saksijska biljka preko cele godine.